Matera – „okamenjeni grad“

Turisti koji posećuju Italiju uglavnom su očarani lepotom venecijanskih palata, romantikom Verone ili bajkovitim toskanskim pejzažima. Ko se usudi da ode još južnije, tačnije u regiju Bazilikata, poznatu takođe po imenu Lukanija, otkriće jedinstven grad nastao u paleolitu: Materu. Ako ste mislili da su pojedini filmovi sa biblijskom tematikom snimani na Bliskom Istoku, pogrešili ste! Većina scena zabeležena je baš u Materi.

Lukanija na istorijskoj mapi Južne Italije

Grad stena

Matera je poznata po imenu “Grad stena”, baš zbog specifičnosti i jedinstvenosti starog gradskog jezgra, izgrađenog u klisuri Gravina, koja je grad delila na dva dela. Skrivena među stenama, Matera je vekovima bila nevidljiva za osvajače koji su pohodili ove teritorije, pa je njen stari izgled ostao nepromenjen tokom vekova.

Klisura Gravina

“Stene iz Matere” i njihovi oblici rezultat su brojnih civilizacija koje su se na toj teritoriji smenjivale, od onih praistorijskih neolitskih, preko grčke, rimske i normanske, pa sve do 19. i 20 veka, perioda u kom je Matera pretrpela velike promene. Tokom Drugog svetskog rata, Matera je bio prvi grad Južne Italije koji je pružio snažan otpor fašističkoj vojsci, 21. septembra 1943.

U odmazdi fašista stradalo je brojno lokalno stanovništvo. Posle rata, 1963. godine, počela je izgradnja novih stambenih kvartova. Tada se iz “kamenog grada” iselilo više od 15.000 stanovnika. Staro jezgro delimično je oštećeno u zemljotresu 1980. godine, a konačno, od 1986. godine, počinje njegova obnova i vraća mu se stari izgled. Od 1993. je pod zaštitom UNESCO.

Sigurno postavljate pitanje šta je nateralo još praistorijske ljude da izgrade naselje na ovako nepristupačnom mestu? Pre svega veliki problemi u snabdevanju pijaćom vodom. Na 150 metara od nivoa potoka koji protiče kroz klisuru, bele stene su bile odlična korita za skupljanje vode. Još od prvobitnih naselja stanovnici Matere ulagali su sav svoj trud i napor ne samo da izgrade kuće u kamenu, već da, pre svega, iskopaju cisterne za vodu i tako sebi obezbede opstanak. S današnje tačke gledišta, Matera je jedan od prvih i najstarijih primera bio-arhitekture na svetu.

Matera- staro gradsko jezgro

Pažnja, snima se film!

Različitim motivima bili su vođeni brojni reditelji, koji su snimali svoje filmove baš na stenama Matere. Tako su se njene živopisne ulice i građevine selile u neke druge epohe i na neke druge geografske širine. 1953. godine, Alberto Latuada u Materi snima film “Vučica” a “stene” se u njemu pretvaraju u jedno siromašno sicilijansko selo. Nakon iseljavanja stanovnika u nove kvartove, reditelji neorealisti koristili su baš oronulo gradsko jezgro kako bi prikazali siromaštvo i zaostalost Južne Italije u odnosu na Sever.

Beživotne stene postaju scenografija bez precizne istorijske odrednice- čuveni Pjer Paolo Pazolini u “Jevanđelju po Mateju” 1964. godine daje im vanvremensku, metafizičku vrednost, gde se prepliću prošlost i sadašnjost. Nešto kasnije, 1985. godine, “stene” postaju Jerusalem sa Kraljem Davidom, gde glavnu ulogu tumači Ričard Gir. Treći put Isus Hrist je “posetio” Materu 2002. godine, u filmu “Poslednje Hristovo iskušenje” reditelja Mela Gibsona.

Kult Bogorodice- najznačajniji praznik u Materi – “La festa della Bruna”

Ikona “Madonna della Bruna” naslikana na bakru

To je možda jedan od najinteresantnijih i najlepših praznika, kojem možete prisustvovati ako ste u poseti regiji Bazilikata. Legenda govori da je jedan zemljoradnik, u periodu žetve, vraćajući se iz polja u zaprežnim kolima, sreo jednu ženu u ishabanoj odeći kako stoji pored puta i ona ga upita da je preveze do grada. To beše Bogorodica, “Lepa gospa”.

Svečanosti u čast Presvete Marije Brune održavaju se od 1389. godine. Svakog 2. jula u zoru, stanovnici Matere dolaze do Katedrale, odakle kreće “povorka pastira”, koja prolazi gradskim ulicama, a upopodnevnim satima pridružuje im se i “povorka seljaka”. Gradom paradiraju i mladići u kostimima vitezova, a na “trijumfalnim kolima” nose ikonu Svete Marije Brune, sve dok ponovo ne stignu do Katedrale. Trijumfalna kola su onovni simbol proslave, vuku ih osam mula, a na kraju bivaju iskomadana i uništena na trgu Vittorio Veneto. Po tradiciji, praznik se završava vatrometom, koji osvetli čitavu Materu i njene stene. Osim gradskog stanovništva, tog dana u Materu pristižu mnogobrojni vernici iz susednih sela.

The post Neotkrivena Italija I deo appeared first on EDUKA CENTAR.

U današnje vreme ima mnogo turista koji odaberu upravo Norvešku kao svoju destinaciju, da li zbog njenih fantastičnih prirodnih fenomena, živopisne istorije ovekovečene u mnogobrojnim muzejima ili galerijama ili možda nečeg trećeg. Dovoljno je samo uzeti odgovarajuće štivo ili malo prokrstariti internetom, pa naći sebi odgovarajuću destinaciju u ovoj dugačkoj zemlji. Ali atrakcije o kojima se može ovde pročitati, nisu baš neke na koje ćete naići listajući običan turistički vodič.

Gollis – Najveća skulptura Deda Mraza 

Mnogi pripadnici mlađe populacije kada čuju spomen reči Norveška pomisle kako je to mesto gde živi Deda Mraz. Oni stariji mogu da potvrde, i u sebi se nasmeju, ali teško da će pomisliti da u tome ima malo i istine.

Gollis

Visok oko 9,40 metara i težak oko tone, u Lingenu nedaleko od Trumsea, stoji najveći (doduše plastični) Deda Mraz na celom svetu. Ideja da se on uopšte napravi se rodila na jednom sastanku opštinske uprave u Lingenu 1992. godine, gde su se prisutni složili da bi trebalo napraviti nešto po čemu će taj gradić dobiti svoje mesto na turističkoj mapi sveta. A šta će ljude okupiti bolje od Deda Mraza? I tu je započeo dramatični život tzv. Golisa. Sklopljen je uoči Božica u lokalnoj fabrici, ali kada je helikopterom trebalo da ga spuste na predviđenu lokaciju, nastao je problem.

Da li zato što piloti helikoptera nisu imali iskustva u spuštanju plastičnih Deda Mrazova ili usled  teško pobedivih sila prirode, statua nije mogla biti spuštena na predviđeno mesto, već je u „prinudnom sletanju“  završila na uglu dveju ulica u sred gradića. Odatle su ga kasnije prebacili ispred lokala opštinske uprave, ali već tada je samo izazivao negodovanje i prozivke meštana, budući da se ispostavilo da to ipak nije ono što su očekivali. To je kulminiralo 1997. godine kada je Golis i zvanično proglašen za najružniju turističku atrakciju Norveške, prema istraživanju čitalaca jednih od najprodavanijih novina VG. Umesto da gradić postane destinacija koju će turisti obilaziti, on je postao predmet ismevanja u medijima. Zato i ne iznenađuje da su ga posle toliko burnih godina provlačenja po štampi, napokon (2001. godine) prebacili u šumu nadomak pristaništa gde stoji i dan danas.

John Aasen – Jon Osen (1890-1938)

John Aasen

A jedan drugi norveški džin, daleko manje poznat i zastupljen u norveškoj štampi svog vremena, zvao se Jon Osen. Za dotičnog Norvežanina (ili preciznije govoreći američkog državljanina norveškog porekla) se veruje da je bio jedan od najviših ljudi na svetu sa svojih 2,74 m, ali svakako najviši glumac nemog filma.

Njegova majka, inače visoka 2,20m, se prema tvrdnjama njenih tadašnjih komšija, još sa Jonom u stomaku odselila iz Norveške u Ameriku u potrazi za boljim životom. Da li ga je ona našla, to niko ne zna, ali njen sin je svakako ostavio traga u svojoj novoj domovini.

Svoju slavu, „zahvaljujući“ poremećaju u radu hipofize usled koga nije za života prestajao da raste, stekao je tumačeći prilično specifične uloge u holivudskim filmovima, ali i pojavljajući se kao cirkuska nakaza.

Trošna straćara iz koje se njegova majka  iselila, stoji i danas u jednoj od Norveških mnogobrojnih šuma, ali iako je dobila status kulturnog nasleđa Veglija, ne predstavlja baš često posećivanu norvešku atrakciju.

Hol kyrkja pissoaret – Pisoar u crkvi Hul 

Svakako jedan od prizora vrednih posete su norveške drvene crkve – ili u originalu stavkirker čija se izgradnja vezuje prevashodno za 12. i 13. vek. Osim što su jedinstveni biser arhitekture tog vremena iz više razloga, neke od njih sadrže i neke nesvakidašnje detalje. Jedna od takvih je crkva u Buskerudu, tzv. Hulska crkva koja je na glasu zahvaljujući jednom neobičnom rekvizitu koji krasi njenu unutrašnjost, tačnije zid kod oltara.

U pitanju je pisoar! Sigurno nije nešto što bismo očekivali da vidimo u Božjem hramu. To što je crkva ponosni nosilac titule za najoriginalniji severnoevropski pisoar, ima da zahvali svešteniku Stenersenu koji je, osim toga što često nije znao da privede svoju propoved kraju,  imao i naviku da pre nego što krene s pričom popije „poneko“ pićence. Kako u crkvi nije bilo toaleta, često je imao problem sa bešikom koji mu se činio bezizlazan. Ali onda se njegov đakon dosetio jednog, i to veoma kreativnog, rešenja za taj problem. Kontaktirao je lokalnog stolara sa zahtevom da ugradi pisoar uz zid crkve. Tako je sveštenik dobio mogućnost da spoji svoje dve ljubavi – piće i priču. Prvi put je upotrebljen 1841. godine, a posle njegove smrti 1850-ih (na svu sreću osoba koje bi se mogle naći sa spoljne strane zida crkve) je van upotrebe.

Gullfiskdammen i Hardanger – Jezero sa zlatnim ribicama u Hardangeru 

Gullfisk- zlatna ribica

Hmm, da. Mnogi bi se zapitali kakve to zlatne ribice žive u planinskim vodama jezera Skorsvatnet u Fikesundu. U pitanju je vrsta ribe iz porodice šarana (lat. Leuciscus idus). Ali otkud one tamo? Da nisu starosedeoci? Teško, biće. Posetioci ovog mesta tvrde da je zaista fantastičan prizor gledati ih, oni hrabriji (doduše u šali) tvrde da je ronjenje po egipatskim koralnim sprudovima ništa u poređenju sa ronjenjem ovde, ali po mnogima je priča iza ove atrakcije upravo i razlog zašto je ona to postala.

Naime, pre više od jednog veka, kada je u Norveškoj bila rasprostranjena tuberkuloza, u Bergenu je lekar po imenu Klaus Hansen pored svog svakodnevnog posla u tuberkuloznoj bolnici, bio zadužen i za registrovanje obolelih od tuberkuloze u ruralnim krajevima Zapadne Norveške. Jednom prilikom se zajedno sa još jednim lekarom tim povodom obreo u Hardangeru, gde je taj drugi lekar, videvši mirno i zavučeno jezero Skorsvatnet, prokomentarisao kako jezero izgleda mrtvo i da tu sigurno ništa ne može da preživi. Kako se Klaus nije složio s tom izjavom, ušli su u žučnu raspravu koja se (kao i većina takvih rasprava) završila opkladom! Sledećom prilikom kada su dolazili, u dve kofe za mleko su preneli zlatne ribice iz fontane u Nygårdsparken-u u blizini bergenske bolnice do jezera Skorsvatnet u Hardangeru. Naravno, Klaus je dobio opkladu, budući da i dan danas u ovim planinskim vodama potomci tih slavnih zlatnih ribica plivaju u blagostanju.

(Nastaviće se…)

The post Nekonvencionalni vodič kroz Norvešku II deo appeared first on EDUKA CENTAR.

U današnje vreme ima mnogo turista koji odaberu upravo Norvešku kao svoju destinaciju, da li zbog njenih fantastičnih prirodnih fenomena, živopisne istorije ovekovečene u mnogobrojnim muzejima ili galerijama ili možda nečeg trećeg. Dovoljno je samo uzeti odgovarajuće štivo ili malo prokrstariti internetom, pa naći sebi odgovarajuću destinaciju u ovoj dugačkoj zemlji. Ali atrakcije o kojima se može ovde pročitati, nisu baš neke na koje ćete naići listajući običan turistički vodič.

Kada pogledamo geografsku kartu Norveške sa svim njenim planinama, ostrvima i fjordovima, ne treba mnogo da se zaključi da izgradnja puteva ovde zahteva naprednu tehnologiju kao i mnogo uloženog truda, u poređenju sa izgradnjom na nekim drugim mestima. Imajući to u vidu, ne iznenađuje činjenica da je prvi tunel na svetu za drumska vozila, dužine 24m i 76cm probijen upravo u Norveškoj još davne 1890. godine. Tu je počela priča o norveškim tunelima koja je od tada mnogo uznapredovala. Danas se veliki procenat norveških puteva ne može ni zamisliti bez ponekog tunela. Na deonici puta između Vosa i Bergena (Zapadna Norveška) koja iznosi svega 100 km, postoji njih čak 39! Norvežani su taj izazov po mišljenju mnogih sasvim uspešno savladali. Dokaz tome može svakako biti Atlanterhavsveien – tzv. Atlantska magistrala; od strane Norvežana izglasan za građevniski poduhvat 20. veka, a od strane britanskog lista The Guardian za najbolju rutu za putovanje kolima na svetu!

Atlanterhavsveien

Ali, kao što napomenusmo, to ovde nije tema. Ovde ćemo se pozabaviti biserima koji krase između ostalih i norvešku priču o izgradnji puteva i tunela.

Ofredalstunnelen – Tunel u Ofredalu

Jedan od njih bi mogao biti i ovaj tunel, čije je probijanje počelo 1989. godine, a otvoren 1992. godine. Danas je dugačak 2200 metara, ali ono što njega karakteriše nije ni to da je najduži ili najširi norveški tunel, već najstrmiji! Međutim, on nije građen s namerom da to i postane. Šta se naime dogodilo?

Odgovornim licima nije bilo lako da objasne javnosti kako je to moglo  da se dogodi, ali usled nedostatka vremena koje su imali na raspolaganju i spleta nesretnih okolnosti, koje su rezultirale da se u izgradnji vode lošim topografskim podacima, tunel je do svoje polovine probijan pod pogrešnim nagibom! Nekoliko meseci nakon što su odjeknule prve eksplozije dinamita, začuli su se i odjeci u kako nacionalnim, tako i inostranim medijima o tome.

Tu su nakratko radovi morali da se zaustave, jer su konstruktori shvatili da ako nastave u tom pravcu, tunel neće izaći na predviđenom mestu, već 30 metara niže. Da bi tunel ipak bio završen, sa izlazom u naselju Indre Ofredal, morali su da naprave nagib, koji u proseku iznosi čak 15,5%! I tako od bruke konstruktora, Norveška je dobila još jednu atrakciju koja ne ostavlja bez utiska onoga koji kroz njega prođe svojim vozilom.

Dalsfjordbrua i Fjaler – Most preko Dalsfjord-a u Fjaleru

Najveća atrakcija u ovom kraju je bez sumnje jedan skandal! Danas se u šali naziva najskupljom kozjom stazom. Put je trebalo da vodi do mosta preko fjorda umesto trajekta koji tu saobraća. Međutim 1994. godine, nakon svega 4 izgrađena kilometra, projekat je propao; novca je nestalo, ostatak nije došao, i od mosta ništa. Meštani su u više navrata protestovali, uglavnom na maštovite načine – helikopterom su spustili kombi na mesto gde bi most trebalo da počne, a potom su se skupili i ištrikali most koji je dovoljno dugačak da spoji dve obale fjorda! Kako su ti skandali dobili interesovanje nacionalnih medija, država je obećala nastavak izgradnje započetog puta za dve godine, a biće završen  za oko četiri. A da li će od tog obećanja narod imati vajde ili samo koze koje će i dalje koristiti asfaltirani put kad idu na ispašu, ostaje nam da vidimo…

Prodavnica u Osenu

Da to nisu jedini građevinski biseri ove zemlje, može se zaključiti posetom običnoj prodavnici u Osenu, u Severnom Trendelagu. Kakva bi ovo atrakcija uopšte mogla da bude? Zar ne postoje prodavnice u celom svetu? Svakako, međutim ne „žive“ u svakoj prodavnici kolica za kupovinu svoj sopstveni život. Kada ih jednom oslobodite i krenete s njima u nešto što očekujete da bude obična kupovina, niste ni svesni da ste krenuli u pravu pustolovinu kakva se retko gde može doživeti. Ne treba da vas iznenadi ako vam kolica samo pobegnu! Na zidovima prodavnice stoji, naime, modifikovani saobraćajni znak koji treba da upozori cenjene potrošače da se zapravo nalaze u najnakrivljenijoj prodavnici na svetu! Više je razloga zbog kojih je pod prodavnice baš tolik nakrivljen. Objekat je prvobitno bio mlekara i po projektu je trebalo da ima neki nagib, ali je fizika odradila ostatak što je rezultiralo da je danas pod dotične prodavnice pod nagibom od 5%. Ako ne verujete, pogledajte:

(Nastaviće se…)

The post Nekonvencionalni vodič kroz Norvešku I deo appeared first on EDUKA CENTAR.