Nakon posete Materi, iz pokrajine Bazilikata selimo se jugozapadno, u pokrajinu Pulja. Naše sledeće odredište je grad Galipoli na obali Jonskog mora. Dok se šetate starim gradskim jezgrom i posmatrate prozirne svetlo-plave nijanse mora s obrisima ostrva Sant’Andrea i svetionika koji dominira panoramom, pitate se šta bi dovelo jednog putnika namernika baš u taj gradić sa nešto više od 21.000 stanovnika?

Možda činjenica da je Pulja regija u kojoj letuje godišnje najviše italijanskih turista (što je za brojne čitaoce možda novi podatak) ili možda radoznalost da se istraži mesto koje je tokom istorije bilo na meti raznih osvajača, koji su utisnuli neizbrisiv pečat na crkvama, trgovima, fontanama i samim stanovnicima? Mene, kao neumornog lingvistu i ljubitelja istorije, privuklo je samo ime grada- Galipoli.

Toponim

Kao što sam pomenula, možda je to ime i bilo glavni razlog da se uputim na Jonsku obalu, a ne u neko od brojnih letovališta na Jadranskoj obali u okolini Barija.

Ime Galipoli potiče od klasičnog grčkog  Καλλίπολις (Kallí Pólis ili Kallípolis), što znači “lep grad”. Zanimljivo je da to nije jedini grad Sredozemlja s tim imenom. Možda vam je prva asocijacija istoimeno mesto u Turskoj, u moreuzu Dardaneli, gde se 1915. godine odigrala se jedna od najkrvavijih bitaka u Prvom svetskom ratu,  mada su i u Srbiji meni dva poznata toponima istovetne etimologije – prvi je Kalipolje u opštini Sjenica, ali i Kalipolje u Gružanskom kraju, koje pesnik Dobrica Erić često pominje u svojoj poeziji. U Salentu se ranije se pretpostavljalo da naziv Galipoli potiče od reči “gallo”(petao), ali je ta pretpostavka kasnije odbačena, pošto je i u nazivima okolnih mesta evidentna grčka etimologija: Kalimera, Galunjano, Aliste.

Istorija

Na grbu ovog grada nalazi se petao sa krunom i latinskom natpisom: „fideliter excubat“. Legenda govori da je isti petao bio i na grbu Idonomeja Krićanina, heroja za kojeg se veruje da je osnivač gradova Leće i Galipoli. Iako su prema nekim istoričarima njegovi osnivači bili Mezapi, izvesno je da je Galipoli bio deo Velike Grčke (Magna Grecia) i da su se njegovi vojnici 265. godine pre Hrista sa saveznicima iz Taranta sukobili sa Rimom i nakon ubedljivog poraza taj deo Apeninskog poluostrva postaje rimski “municipium”. Rimljani su bili prvi u nizu osvajača koji su prohujali kroz Salento.

Početkom srednjeg veka Galipoli su opljačkali Vandali i Goti. Kasnije su ga obnovili Vizantijci, koji su zaslužni za njegov ponovni društveni i trgovački procvat. Kasnije je Galipoli pripao Papskoj državi i bio mesto oštrih sukoba istočne i zapadne crkve, da bi ga 1268. osvojili Normani, a kasnije i Karlo Anžujski, zbog čijeg se terora brojno stanovništvo iselilo u obližnji Alecio. Izbeglice su se vratile nazad 1300. godine, kada je Galipoli pripao Principatu Taranta. 1484. Venecijanci su bezuspešno pokušali da okupiraju grad, a u 16. veku u Galipoli stižu španski Burbonci i tada postaje deo Napuljskog kraljevstva. Ferdinand I Borbonski obnovio je luku, koja je u 18. veku bila poznata po trgovini ulja za lampe.

Praznici, folklor i tradicija

Proslava Svete Katarine – Sveta Katarina je jedan od najvećih gradskih verskih praznika tokom leta. Slavlje počinje 23. jula topovskim plotunima u rano jutro. U popodnevnim satima kreće procesija tokom koje građani nose statuu svetice, najpre šetalištem duž mora, a kasnije gradskim ulicama. Narednog dana održavaju se koncerti u lokalnom pozorištu, a prema tradiciji, sve se završava vatrometom u luci. Sve to se ponavlja i dan kasnije. Tokom sva tri praznična dana, u večernjim satima, održava se vašar na glavnom šetalištu.

Karneval – Zbog bogate narodne tradicije i arhaičnih običaja, još u 18. veku karnevalske svečanosti u “biseru Salenta”, privukle su pažnju stanovnika iz drugih krajeva Italije i stranaca. Potiču iz srednjeg veka, a osim maski koje oslikavaju vitešku prošlost, uočavaju se i paganski rituali vezani za kult vatre- poput onog kada se na trgovima spaljuju velike grane maslinovog drveta.

Vremenom je taj ritual, poznat po imenu „Focareddhe“, hristijanizovan i posvećen hrišćanskom svecu, gospodaru vatre, Svetom Antoniju Abate. Vatra se pali u centru grada, a čim ljudi vide dim, dolaze da igraju tradicionalni ples “picika” uz ritam saracenskog dairea, a u centru pažnje su posebno mladi parovi. Karnevalskim ritualima obuhvaćeno je sve ono čega se vernici moraju odreći tokom uskršnjeg posta, pa se zato trude da uživaju u obilju hrane, pića i ostalim zadovoljstvima.

Na ulice izlaze svi društveni staleži da podele euforiju i šale sa svojim sugrađanima i zaborave ponekad sumornu svakodnevicu, ne mareći mnogo da li nose raskošne maske ili one koje su skrojili od stare odeće. Prema zvaničnim podacima, svake godine tokom karnevala kroz Galipoli prodefiluje više od 120.000 ljudi.

Kulturno istorijski spomenici- Helenska fontana

Među najznačajnijim kulturno istorijskim spomenicima je Fontana “Elenika”, koju u narodu jednostavno zovu “grčka”, možda najstarija fontana u Italiji. Njenu starost i poreklo, međutim, niko nije precizno utvrdio: neki smatraju da potiče iz grčkog perioda, prema nekim mišljenjima iz renesanse, a možda čak i iz 19. veka.

Fontana, naizgled remek-delo klasične umetnosti, do danas je obavijena velom tajni- na reljefima koji je ukrašavaju predstavljene su paganske figure, a lokalna legenda kaže da je ona plod magije, jer njena lepota i stilsko savršenstvo ne mogu da budu ljudskih ruku delo.

Neki veruju da je fontanu izgradio alhemičar, “mag Vergilije”, možda niko drugi nego čuveni latinski pesnik koji je veći deo svog života proveo u tim krajevima, te ga zato stanovnici Salenta veoma cene i poštuju. Titulu “maga” dodelili su mu u srednjem veku, kada se verovalo da natprirodne moći poseduje svaki izuzetan čovek, koji poznaje tajne prirode i koji je sposoban da stvori velika dela, a nije vođen davoljim silama. Narod, dakle, veruje da je “mag Vergilije” osmislio fontanu, a da mu je u njenoj izgradnji pomogla neka okultna sila, verovatno vila. Postoji i izreka na dijalektu: “La funtana de Gaddhipuli, Virgilliu la pensau e la vecchia la fice”- galipoljsku fontanu Vergilije osmisli, a starica je napravi.

The post Galipoli – biser Salenta appeared first on EDUKA CENTAR.

U današnje vreme ima mnogo turista koji odaberu upravo Norvešku kao svoju destinaciju, da li zbog njenih fantastičnih prirodnih fenomena, živopisne istorije ovekovečene u mnogobrojnim muzejima ili galerijama ili možda nečeg trećeg. Dovoljno je samo uzeti odgovarajuće štivo ili malo prokrstariti internetom, pa naći sebi odgovarajuću destinaciju u ovoj dugačkoj zemlji. Ali atrakcije o kojima se može ovde pročitati, nisu baš neke na koje ćete naići listajući običan turistički vodič.

Seterjentens fridag – Slobodan dan devojke iz Setera

I dok uživate u poseti svim ovim norveškim atrakcijama, ne bi bilo loše da o tome izvestite i svoje bližnje na dobar staromodni način – slanjem razglednice. A najprikladnija bi svakako bila najprodavanija norveška razglednica:

Dama på grisen

Međutim, zvanični naziv je malo zbunjujuć – zato je na prostom narodnom jeziku i zovu „Žena na svinji“. Možda nije najreprezentativnija, ali Englez koji je dotičnu Anu uslikao je smatrao da je motiv krajnje zanimljiv. A i ukupno milion odštampanih i oko 300 000 primeraka ove razglednice koji se godišnje prodaju, je svakako dokaz koji to potvrđuje. Ali šta je Ana tog dana uopšte radila na svinjinim leđima? Svinja je pobegla iz obora, i stala na sred kolskog puta onemogućivši (iako u to vreme vrlo oskudan) saobraćaj odakle nije htela da se makne. Domaćini su pokušavali da je oteraju uzvicima i gestikulacijom, ali kako ništa od toga nije davalo rezultate, Ana je naskočila svinji na leđa i time je „ubedila“ da se skloni. I eto, tako od jednog potpuno blesavog događaja, nastade najpopularnija razglednica, kojom je i sama Ana bila blago rečeno šokirana kada je videla u prodaji. Mada, s druge strane kako bi inače jedna seljanka iz Setera postala poznata tako širokom krugu ljudi?

Polarsirkelen – Severni polarni krug

Polarsirkelen

Oni koji poseduju elementarno znanje iz geografije, znaju da se isti nalazi na geografskoj širini od 66,33°. Kako se teritorija Norveške proteže preko te širine, simbolično je i izgrađen tzv. Centar severnog polarnika, gde se pored kupovine mnogobrojnih suvenira može videti (i što je turistima koji su se tu obreli privlačnije, preskočiti ili nagaziti) i posebno popločan deo poda, duž geografske širine od 66,33°.

Međutim, nema mnogo onih turista koji znaju da su veći deo godine  zapravo zavarani, kada kupuju suvenire na samom polarniku, jer se uopšte ni ne nalaze tamo! Astrofizičkim proračunima se došlo do zaključka da se severni polarnik svake godine pomeri za oko 14,5m, i on zapravo konstantno menja svoju lokaciju negde između 64° i 69° severne geografske širine. Ali kako bi bilo malo nepraktično sagraditi Centar na točkovima, i pomerati ga u korak sa polarnikom, građevina stoji i (malkice) laže posetioce željne da naprave senzacionalnu fotografiju sebe na samom pragu severa. Ali, ovo nije jedina zabluda koja se može sresti u Norveškoj, ima njih još…

Bindersen – Spajalica

Ako pitate bilo kod Norvežanina danas po kom izumu je Norveška postala svetski poznata, svi će vam odgovoriti da su to ostehøvel (iliti: sekač za sir) koga je izumeo Tur Bjerklund 1925. i spajalica za čije je patentiranje 1899. zaslužan Johan Voler. Da, jedna obična savijena žica koju danas u svetu koristimo da spojimo dva ili više lista hartije.

Međutim, nisu u pravu. Tačna je činjenica da je dotični Johan vlasnik patenta, ali ne za kancelarijski rekvizit koji se danas većinom koristi (Gem Paper Fastner) (slika 12), već za spajalicu koja je po izgledu nešto drugačija i dokazano nepraktičnija, od engleskog patenta (slika 13) koji je inače uveliko bio u proizvodnji kada je Voler patentirao svoju. Zabuna je nastala 1920-ih godina, jer je neko pogrešno protumačio neke nemačke spise, ali se ta dezinformacija polako, ali sigurno širila Norveškom i dobila ogromne razmere. Verovatno je doprinela tome i simbolika spajalice kao nečega što ujedinjuje, te norveškom narodu nije bilo teško da poistoveti to sa svojim nacionalnim duhom. Ali dobro sad, jedan izum manje, i dalje im ostaje sekač za sir, a i još ponešto…

Axel – Akselov skok

Kao npr. ovo o čemu će sada biti reči.

Axel paulsen

Ljubitelji umetničkog klizanja u današnje vreme imaju prilike da uživaju u ekskluzivnim skokovima i vratolomijama koje klizači izvode, ali samo retki znaju i kada i gde su pojedini elementi tog sporta prvi put izvedeni. Jedan od njih, koji zapravo predstavlja sastavni deo gotovo svake tačke umetničkog klizanja je tzv. Akselov skok – danas već i prisutan u varijanti, dupli i trostruki aksel (četvorostruki još niko nije uspešno izveo na nekom od takmičenja).

Taj skok je prvi put na svetskom prvenstvu u Beču 1882. godine izveo Norvežanin Aksel Paulsen. U to vreme je skok predstavljao pravu senzaciju, navodno je tome doprinela i činjenica da ga je izveo u klizaljkama za brzinsko, a ne umetničko klizanje, a da ni dan danas nije izgubio na svojoj vrednosti kao deo programa klizača govori podatak da je jedan od elemenata koji nosi visok broj bodova. I pored svega toga, izgleda da nije bio toliko „zaslužan“ kao spajalica da dobije svoj spomenik u glavnom gradu. Ali je zato dobio svoju ulicu, doduše ne u prestonici, ali zato u trećem po veličini gradu Norveške, Stavangeru.

(Kraj)

The post Nekonvencionalni vodič kroz Norvešku III deo appeared first on EDUKA CENTAR.

U Brazilu čak i svima dobro poznati praznici imaju neki poseban sjaj, jer su u njih utkani neobični rituali i mitovi koji se prenose s kolena na koleno. Retko koji stanovnik Sao Paula ostaje u gradu za novogodišnju noć. U velikim kolonama, svi se upućuju prema obalama država Sao Paulo, Rio De Žaneiro ili Santa Katarina. Gužva u saobraćaju im ne smeta, jer su odavno navikli na nju, a boravak na moru iskoristiće da obave neke od rituala, koji će im, prema verovanju, doneti sreću, uspeh i blagostanje.

Novogodišnji vatromet u Florianapolisu

Za Novu godinu, kako tradicija nalaže, svako ko se u otkucaj ponoći nađe na plaži, skoči sedam puta u vodu. Poreklo ovog običaja leži u afričkoj tradiciji koju su u Brazil doneli robovi, u čast božanstva „Yemanjá”, koje štiti more i decu. Sedam je, u stvari, broj kabale, koji predstavlja Exu, Yemanjin sin, a sedam skokova služe za to da bi se “otvorili putevi”. Prema verovanju, ako želite da imate sreću u godini koja dolazi, ne smete nipošto da okrenete leđa ka obali, pošto ste “dali poklon” boginji mora.

Atmosfera na Kopakabani u “najluđoj noći”

U celom svetu je običaj da se za Novu godinu obuče neki novi komad odeće. U Brazilu ta odeća mora biti bele boje, koja je simbol mira i sklada. Poneki ljudi, međutim, biraju da nose odeću u bojama koje predstavljaju simbole za ono što žele u sledećoj godini: crvena – za snagu i strast, žuta – za novac i napredak, narandžasta – za uspeh, teget – za sklad i mir i na kraju, zelena – za nadu, zdravlje i ravnotežu.

Voće je neizostavno na novogodišnjoj trpezi

Ko poželi da mu u Novoj godini džepovi budu puni novca, u Brazilu mu savetuju da sisa sedam semenki nara tokom predponoćnog odbrojavanja, a zatim da ih  uvije u komad hartije i da ih drži u novčaniku zajedno s novcem. kažu da su rezultati zagarantovani.

Još jedan, veoma rasprostranjen običaj je da se u ponoć pojedu tri zrna grožđa i da se za svako od njih pomisli po jedna želja ili da tokom odbrojavanja sedite na klupi, a kada otkuca ponoć, da ustanete na desnu nogu.

Brazilci su sujeverni čak i kada je u pitanju novogodišnja trpeza. Tradicionalno jedu svinjetinu, a izbegavaju živinsko meso- piletinu ili ćuretinu, jer smatraju da će ih takvo mesu “unazaditi”. Kao prilog uz meso servira se sočivo, jer se veruje da donosi napredak.

The post Kako se u Brazilu slavi Nova godina? appeared first on EDUKA CENTAR.